Razlikovati a ne osuđivati – šta to znači?
Armin Risi (1999)
Prevod: Jelena Aca (izagranice.blogspot.com)
Armin Risi (1999)
Prevod: Jelena Aca (izagranice.blogspot.com)
Kada se govori o polaritetu „pozitivno“ i „negativno“, često se čuje prigovor, da čovek ne bi smeo da sudi i da nešto naziva pozitivnim ili negativnim; to je polarizovano mišljenje; čovek ne bi trebalo da vrednuje, jer ništa nije loše niti pogrešno. „Sve ima svoj smisao.“
Poslednja rečenica je tačna. Sve ima svoj smisao, pa i negativno. Ali negativno zbog toga nije manje negativno!
Čuveni citat: Ne sudi! se oslanja na jednu Isusovu reč, a ona u kontekstu glasi (Mt 7.1–2):
Poslednja rečenica je tačna. Sve ima svoj smisao, pa i negativno. Ali negativno zbog toga nije manje negativno!
Čuveni citat: Ne sudi! se oslanja na jednu Isusovu reč, a ona u kontekstu glasi (Mt 7.1–2):
„Ne sudite, da vam se ne bi sudilo! Jer kakvim sudom sudite, kojom mjerom mjerite, onakvom će vam se mjeriti.“
Odmah zatim (7-3) Isus kaže:
„Zašto vidiš trn u oku svoga brata, a brvna u svojemu ne osjećaš? Licemjere, izvadi prvo brvno iz oka svojega!“
„Ne sudi!“ ne znači, dakle: „Ne razlikuj!“ Sam Isus je očigledno veoma kritički pravio razliku. Neke ljude je nazvao i „zmijskim porodom“.
Tema „Ne sudi“ je obavezno, ako ne i suštinsko učenje svih pravih religija i škola misterija, koje je davano uvek samo u unutrašnjim krugovima, upravo jer ga je tako lako pogrešno razumeti. Jer se ono može razumeti samo sa jednom božanskom perspektivom.
Ono, o čemu je ovde reč, je realnost sa one strane dualnosti (podvojenosti), naime, božansko jedinstvo, dakle, ništa drugo do Apsolut (Bog). To jedinstvo je nedeljivo i nepodeljeno, nije podeljeno ni na dvojnost prošlosti i budućnosti. Ono je sa one strane vremena, a tako i sa one strane prostora. Ono je večno (= bezvremeno, bez-prostorno). Šta je ta večna realnost sa one strane dualnosti? To je individualnost, bukvalno: „Ne-Deljivo“ (dobijeno od latinskog dividere, „deliti“, i prefiksa in-, kao negacije). Nismo samo mi kao relativna bića individualni, već je i Apsolut individualan. Budući da individualnost znači svest i slobodnu volju, Bog ima (svoju) volju. Zbog toga se i može reći: „Neka bude volja Tvoja!“
Kako možemo biti individualni i istovremeno biti jedno sa apsolutnom individualnošću? Samo u svesti ljubavi. Ljubav je pravo jedinstvo u potpunoj individualnosti. Ljubav je uvek dobrovoljna. Ništa, čak ni Bog, ne može da iznudi ljubav. Ljubav je, dakle, savršenstvo slobodne volje. Budući da je Bog ljubav, Bog ne želi ništa drugo do to savršenstvo slobodne volje.
Slobodna volja zahteva mogućnost izbora. I to je smisao zašto postoji materijalna kreacija. To je oblast prostora i vremena, izvorni polaritet, koji nije ništa drugo do nepristrasna „dinamika stvaranja“. Muško – žensko, mlado – staro, „pozitivan pol“ – „negativan pol“ nemaju nikakve veze sa „dobrim“ i „lošim“.
Međutim, u oblasti polarnosti sva duhovna bića imaju mogućnost da biraju, to znači, ona „moraju dobrovoljno“ da izaberu ljubav. Niko ih ne prisiljava da budu u jedinstvu i niko ih ne prisiljava da idu u podvojenost. Nije, dakle, ni neophodno ići u podvojenost!
Dualnost (podvojenost) počinje kada bića slobodnom voljom odluče da izađu iz harmonije i ravnoteže i da uđu u razjedinjenost. Tako nastaje dijabolično, bukvalno „ono što razjedinjuje“. U simbolici svetla i tame to znači da se nešto suprotstavilo svetlu i stvorilo „tamu“. Odjednom padaju duge senke …
A to je veliko iskušenje: stvoriti nešto, što svetlo ne može da stvori. Jer svetlo ne baca senku! Ko se odvoji od prvobitnog identiteta, pada u ego, naime, gubi svest o tome da smo sa one strane dualnosti svi mi večne individualnosti. Čim čovek dospe u dualnost, on više nema pristupa u realnost sa one strane dualnosti, kao što neko u tami nije više povezan sa svetlom (inače ne bi bio u tami).
„Dobro“ i „zlo“ postoje samo unutar dualnosti – ali tu postoje. U diskusiji o suprotnostima „dobro“ i „zlo“ je i opravdano zlo nazvati negativnim, jer u bukvalnom smislu negativno znači „negirajuće, odbijajuće“, od latinskog glagola negare, „reći ne“. Zlo je u tom smislu zaista negativno, jer negira božanski poredak i želi da nametne sopstveni „svetski poredak“.
Zlo (satansko) je sve ono, što se suprotstavlja svesnom jedinstvu, ljubavi, ili se čak bori protiv njega, npr. tako što ne poštuje slobodnu volju drugih. Dobro je sve ono, što stremi tom svesnom jedinstvu. Ali dok god se mora stremeti, čovek se i dalje nalazi u oblasti suprotnosti lošeg i definiše se kao različit od njega. Biti „dobar“ je dakle dobro, ali ne dovoljno dobro. Cilj je postati božanski, tj. biti u izvornoj svesti jedinstva (ljubavi). Za ta tri pojma se, dakle, može reći: okrenut od Boga, okrenut ka Bogu, bogosvestan.
Iz božanske perspektive je moguće spoznati smisao svega, pa i negativnog. Unutar materije mi živimo u oblasti dualnosti i suočavamo se sa dobrim i lošim. Oboje predstavlja izazov i ispit ljubavi: Koliko je jaka moja božanska svest? Da li dopuštam da me povuku osećanja dualnosti? Da li me dobro zavodi da egoistično mislim samo na sebe? Da sebe smatram boljim od drugih? Da li me zlo (laž, nasilje, mučenje, ...) provocira na osećanja mržnje, osvete, bespomoćnosti, samosažaljenja? Ili u svim situacijama mogu da zadržim suverenu, autonomnu svesnost? I da iz vida ne izgubim božanski cilj, večnost? Šta je iz perspektive večnosti suštinski važno pored same večnosti?
U toj svesti čovek više ne osuđuje i ne kaže: „To je loše i nepovoljno za mene.“ Ili „To je dobro i povoljno za mene.“ Sa oba se susrećemo nepristrasno, jer je oboje pokretač ka svesti jedinstva: ljubav, opraštanje i oslobađanje od dualnosti. Ne zapasti sam ponovo u dualnost.
Pri tome tačno razlikujemo, jer bez razlikovanje nema od-lučivanja (igra reči: ent-scheiden = odlučiti; napisano sa povlakom sugeriše na osnovu značenja delova složenice = uklanjanje podvojenosti, razdora, dualnosti; Prim. prev.) Učimo: šta je dobro, a šta je loše? Kako ću u konkretnom slučaju reagovati u skladu sa božanskom ljubavi? Ljubav znači delovati za najviše dobro svih bića, ne očekujući nagradu za sebe (=bezuslovna ljubav). A najvišem dobru za zlo, tj. njegovom oslobođenju, se može služiti samo tako da čovek izbegne da sam upadne u njega. Kada je Satana došao kod Isusa i obećao mu svetsku vladavinu, Isus je odgovorio: „Odbij od mene!“ To nije bio izraz mržnje ili straha, već ljubavi. Kroz to jasno razgraničavanje uz razlikovanje je Isus mogao da oslobodi daljeg tereta greha. To je bilo savršenstvo slobodne volje uz odgovarajuću božansku rezonancu.
Razlikovati bez osuđivanja znači:
Tema „Ne sudi“ je obavezno, ako ne i suštinsko učenje svih pravih religija i škola misterija, koje je davano uvek samo u unutrašnjim krugovima, upravo jer ga je tako lako pogrešno razumeti. Jer se ono može razumeti samo sa jednom božanskom perspektivom.
Ono, o čemu je ovde reč, je realnost sa one strane dualnosti (podvojenosti), naime, božansko jedinstvo, dakle, ništa drugo do Apsolut (Bog). To jedinstvo je nedeljivo i nepodeljeno, nije podeljeno ni na dvojnost prošlosti i budućnosti. Ono je sa one strane vremena, a tako i sa one strane prostora. Ono je večno (= bezvremeno, bez-prostorno). Šta je ta večna realnost sa one strane dualnosti? To je individualnost, bukvalno: „Ne-Deljivo“ (dobijeno od latinskog dividere, „deliti“, i prefiksa in-, kao negacije). Nismo samo mi kao relativna bića individualni, već je i Apsolut individualan. Budući da individualnost znači svest i slobodnu volju, Bog ima (svoju) volju. Zbog toga se i može reći: „Neka bude volja Tvoja!“
Kako možemo biti individualni i istovremeno biti jedno sa apsolutnom individualnošću? Samo u svesti ljubavi. Ljubav je pravo jedinstvo u potpunoj individualnosti. Ljubav je uvek dobrovoljna. Ništa, čak ni Bog, ne može da iznudi ljubav. Ljubav je, dakle, savršenstvo slobodne volje. Budući da je Bog ljubav, Bog ne želi ništa drugo do to savršenstvo slobodne volje.
Slobodna volja zahteva mogućnost izbora. I to je smisao zašto postoji materijalna kreacija. To je oblast prostora i vremena, izvorni polaritet, koji nije ništa drugo do nepristrasna „dinamika stvaranja“. Muško – žensko, mlado – staro, „pozitivan pol“ – „negativan pol“ nemaju nikakve veze sa „dobrim“ i „lošim“.
Međutim, u oblasti polarnosti sva duhovna bića imaju mogućnost da biraju, to znači, ona „moraju dobrovoljno“ da izaberu ljubav. Niko ih ne prisiljava da budu u jedinstvu i niko ih ne prisiljava da idu u podvojenost. Nije, dakle, ni neophodno ići u podvojenost!
Dualnost (podvojenost) počinje kada bića slobodnom voljom odluče da izađu iz harmonije i ravnoteže i da uđu u razjedinjenost. Tako nastaje dijabolično, bukvalno „ono što razjedinjuje“. U simbolici svetla i tame to znači da se nešto suprotstavilo svetlu i stvorilo „tamu“. Odjednom padaju duge senke …
A to je veliko iskušenje: stvoriti nešto, što svetlo ne može da stvori. Jer svetlo ne baca senku! Ko se odvoji od prvobitnog identiteta, pada u ego, naime, gubi svest o tome da smo sa one strane dualnosti svi mi večne individualnosti. Čim čovek dospe u dualnost, on više nema pristupa u realnost sa one strane dualnosti, kao što neko u tami nije više povezan sa svetlom (inače ne bi bio u tami).
„Dobro“ i „zlo“ postoje samo unutar dualnosti – ali tu postoje. U diskusiji o suprotnostima „dobro“ i „zlo“ je i opravdano zlo nazvati negativnim, jer u bukvalnom smislu negativno znači „negirajuće, odbijajuće“, od latinskog glagola negare, „reći ne“. Zlo je u tom smislu zaista negativno, jer negira božanski poredak i želi da nametne sopstveni „svetski poredak“.
Zlo (satansko) je sve ono, što se suprotstavlja svesnom jedinstvu, ljubavi, ili se čak bori protiv njega, npr. tako što ne poštuje slobodnu volju drugih. Dobro je sve ono, što stremi tom svesnom jedinstvu. Ali dok god se mora stremeti, čovek se i dalje nalazi u oblasti suprotnosti lošeg i definiše se kao različit od njega. Biti „dobar“ je dakle dobro, ali ne dovoljno dobro. Cilj je postati božanski, tj. biti u izvornoj svesti jedinstva (ljubavi). Za ta tri pojma se, dakle, može reći: okrenut od Boga, okrenut ka Bogu, bogosvestan.
Iz božanske perspektive je moguće spoznati smisao svega, pa i negativnog. Unutar materije mi živimo u oblasti dualnosti i suočavamo se sa dobrim i lošim. Oboje predstavlja izazov i ispit ljubavi: Koliko je jaka moja božanska svest? Da li dopuštam da me povuku osećanja dualnosti? Da li me dobro zavodi da egoistično mislim samo na sebe? Da sebe smatram boljim od drugih? Da li me zlo (laž, nasilje, mučenje, ...) provocira na osećanja mržnje, osvete, bespomoćnosti, samosažaljenja? Ili u svim situacijama mogu da zadržim suverenu, autonomnu svesnost? I da iz vida ne izgubim božanski cilj, večnost? Šta je iz perspektive večnosti suštinski važno pored same večnosti?
U toj svesti čovek više ne osuđuje i ne kaže: „To je loše i nepovoljno za mene.“ Ili „To je dobro i povoljno za mene.“ Sa oba se susrećemo nepristrasno, jer je oboje pokretač ka svesti jedinstva: ljubav, opraštanje i oslobađanje od dualnosti. Ne zapasti sam ponovo u dualnost.
Pri tome tačno razlikujemo, jer bez razlikovanje nema od-lučivanja (igra reči: ent-scheiden = odlučiti; napisano sa povlakom sugeriše na osnovu značenja delova složenice = uklanjanje podvojenosti, razdora, dualnosti; Prim. prev.) Učimo: šta je dobro, a šta je loše? Kako ću u konkretnom slučaju reagovati u skladu sa božanskom ljubavi? Ljubav znači delovati za najviše dobro svih bića, ne očekujući nagradu za sebe (=bezuslovna ljubav). A najvišem dobru za zlo, tj. njegovom oslobođenju, se može služiti samo tako da čovek izbegne da sam upadne u njega. Kada je Satana došao kod Isusa i obećao mu svetsku vladavinu, Isus je odgovorio: „Odbij od mene!“ To nije bio izraz mržnje ili straha, već ljubavi. Kroz to jasno razgraničavanje uz razlikovanje je Isus mogao da oslobodi daljeg tereta greha. To je bilo savršenstvo slobodne volje uz odgovarajuću božansku rezonancu.
Razlikovati bez osuđivanja znači:
Ne ignorisati dualnost, već je transcendirati!
