Religija na pragu novog doba

Analiza religioznih i pseudoreligioznih motivacija

Armin Risi (1997)
Prevod: Jelena Aca (2011, izagranice.blogspot.com)

Današnje vreme preobražaja čini neophodnim raskid sa rigidnim obrascima mišljenja u svim oblastima života, ne na poslednjem mestu u oblasti religija.

Danas je „religija“ jedno od najefikasnijih sredstava moći, kojim raspolažu sile koje vladaju svetom. U određenim delovima sveta masama i narodima se manipuliše putem religije, upravo kao što se to u drugima čini ateizmom i potrošačkom kulturom. Najstarija proročanstva, koja nalazimo u vezi sa tim, staroindijski („vedski“) spisi, su predvidela svrstavanje čovečanstva u ta dva ekstrema. Ali iz tih tekstova proizilazi i da će bolno, mračno doba (Kali-Juga) preći u „zlatno doba“ i takođe je opisana univerzalna religija, koja će tada procvetati.

U narednom tekstu će biti predstavljene osnove te predskazane nove svesti, što takođe omogućava da se bolje razumeju određeni faktori moći današnjice. Čak i ako čitaoci i čitateljke nisu saglasni sa svim iznetim idejama, vredi sagledati ovu temu iz te perspektive.

Da li je sve relativno?

Jedno od najpopularnijih verovanja modernog čoveka glasi: „Sve je relativno.“ Ono što je tačno za tebe, ne mora biti tačno i za druge. I ono što je loše za tebe, ne mora biti loše za sve.

Ova omiljena filozofija je ipak povezana sa dva problema – sa jednom zamkom i sa jednom logičkom pogreškom!

Ako je sve relativno, ne postoji nikakvo važeće merilo; zbog toga se ta situacija može lako iskoristiti – od strane koga, to je jasno: moćnih i bogatih koji deluju iz pozadine i koji time postaju još bogatiji i moćniji. Naravno, uvek ima obavezujućih zakona, ali koliko ljudi ih se pridržava? Moćnici – oni koji su doneli te zakone – ne osećaju da ih oni obavezuju na bilo šta.

Ukoliko je sve relativno, onda suptilno vlada pravo jačeg. Javno mnenje može smatrati da je npr. zagađenje mora, vršenje atomskih testova i krčenje tropskih šuma loše, ali ako nekolicina ljudi – koji su jači od većine – smatra da je to dobro, razaranje čovekove okoline će se odvijati uprkos protesta većine.

Mogli bi se navesti i drugi primeri: insceniranje ratova, isporuka oružja, proizvodnja droga, propaganda hemijskih sredstava, izrabljivanje trećeg sveta, predstavljanje radioaktivnosti i genetske manipulacije bezopasnom, trgovina ljudima, mučenje životinja … lista je zastrašujuće duga. Uvek je reč o interesima malog broja ljudi; zbog toga su ti sakriveni koristoljupci veoma zadovoljni, ako čitav svet misli da je sve relativno. Jer tada oni mogu da odlučuju šta je dobro, a šta loše odnosno šta će se događati, a šta se neće događati.

Ljudi su toliko duboko skliznuli u relativno, da ne mogu da vide ništa drugo. Ko se danas pita da li postoji još nešto pored relativnog? Većina ljudi čak ima urođenu ili stečenu odbojnost prema tom „drugom“, što stoji iza ili iznad relativnog: apsolutnom.

Relativno je uvek povezano sa apsolutnim (kao senka sa svetlošću). Ljudi se ipak radije jednostrano ograničavaju na relativno i potiskuju pitanje o apsolutnom. „Jer sve je relativno.“ I upravo tu leži nagoveštena logička pogreška: iskaz „sve je relativno“ (= ne postoji ništa apsolutno) je takođe apsolutni iskaz!

Reč apsolutno danas ima loš prizvuk, jer podseća na apsolutističke zahteve različitih religija. Zbog toga na ovom mestu treba jasno reći: ako se iskaz „sve je relativno“ dovede u pitanje, to ne treba da otvori vrata novim apsolutističkim zahtevima. Naprotiv, kada ljudi razumeju šta je pravo značenje apsolutnog, svi apsolutistički zahtevi se ruše.

Ateizam i fanatizam

Među ljudima se ugnezdio jedan fantom i doneo veliko zlo: fantom religioznih apsolutističkih zahteva. Kako će se videti, do takvog razvitka nije došlo slučajno.

Dogmatizam i fanatizam su najmoćnija sredstva da se religije iznutra potkopaju. Iz toga proizilazi dvostruko zlo: sa jedne strane se uništava svetost religije, to jest, falsifikuje se Božije otkrovenje, a zatim se religija, kada je jednom falsifikovana, koristi kao despotsko sredstvo moći – jer je odjednom moguće, u ime „Boga“ stvarati slike neprijatelja, podsticati slepe strasti i blagosiljati brutalnost.

To može zvučati previše zaoštreno, ali nije preterano. Diskriminacija, inkvizicija, krstaški pohodi, „sveti“ ratovi, elitna stremljenja, apsolutizam, diktatura – kao što istorija pokazuje i još će pokazivati, u ime „Boga“ se mnogo toga neverovatnog i nezamislivog može inscenirati.

Naizgled kontradiktorne tvrdnje, „sve je relativno“ i „mi smo jedini“ imaju, dakle, upadljivu sličnost: obe su apsolutistički zahtevi! Obe vode do falsifikovanja istine i do zavođenja masa, čime one postaju „imune“ na ono više tj. lake za manipulisanje.

Apsolutno i apsolutističko

Vedska definicija „apsolutne istine“ može da razotkrije ta stremljenja već u začetku, jer pravi jasnu razliku između apsolutnog i apsolutističkog.

Apsolutno znači „ono, što uključuje sve relativno“. Apsolutističko znači: „ono, što želi da postoji kao jedino i zbog toga isključuje sve ostalo.“

Apsolutno je sveobuhvatno, sve-ujedinjujuće. Apsolutističko je sve-pokoravajuće, to je ono što deli ljude i religije. Apsolutno je božansko. Apsolutističko je suprotnost božanskog.

Drugim rečima: ateizam (relativizacija apsolutnog) i pseudo-religija (dogmatizam, fanatizam) nisu ništa drugo do dve strane istog novčića, dva trika istih apsolutističkih sila.

Apsolutističko i apsolutno – ta dva koncepta mogu izgledati veoma slično, ipak, u stvarnosti se suštinski razlikuju.

Samo istinski apsolutno, sveobuhvatno, objedinjuje u sebi sve relativno, jer predstavlja harmonično jedinstvo iza raznolikosti. To je vedski glavni kriterijum za razlikovanje apsolutne religije od apsolutističke lažne religije. Da li religija podržava harmonično jedinstvo ili produbljuje suprotnosti? (apsolutističko, upravo zato što nije apsolutno, ne može u sebi ujediniti sve relativno i može se predstavljati kao apsolutno samo unižavanjem „drugog“ – što konačno uvek mora propasti.).

Joga i re-ligio – sa one strane ateizma i fanatizma

Svaka relativna situacija u materijalnom svetu dobija božanski smisao i postaje relativna istina, kada se sagleda u odnosu prema apsolutnom, prema Bogu. Taj odnos uvek postoji, jer je relativno uvek povezano sa apsolutnim (tj. zavisno od apsolutnog).

Može se čak ići dalje i reći: tek u odnosu prema apsolutnom relativno dobija svoj smisao.

Večni odnos između relativnog i apsolutnog na sanskritu se opisuje jednom poznatom rečju: Joga. Doslovno, joga znači „povezanost“. Taj često pogrešno shvaćeni i pogrešno korišćeni pojam na sanskritu se odnosi na vezu između relativnog i apsolutnog, između Individue i Boga. Na latinskom za to postoji jedna takođe poznata reč sa istim značenjem: re-ligio (od religare, „ponovo se povezati sa Bogom“). Religija i joga imaju isto prvobitno značenje!

Veza sa Bogom nije ništa kruto niti dogmatski, već nešto vrhunski individualno, jer svaka individua ima jedinstveni, lični odnos prema Bogu (iako većina u relativnom svetu toga nije svesna.).

Univerzalna religija novog doba neće, dakle, biti kruti, apsolutistički religijski sistem, već harmonični suživot između ljudi, koji pomažu i podržavaju uzajamno poštovanje i ljubav. Zbog toga vedsko otkrovenje različitim individuama nudi različite oblike re-ligije i joge i svaki od tih oblika ima svoje opravdanje i svoju vrednost. Nevolja nastaje samo onda, kada neko oblik, koji zastupa, odjednom želi da vidi kao jedinu istinu.

Buđenje iz iluzije

Zloupotreba religije je dovela do toga, da mnogi ljudi ili odbace Boga (tj. postanu ateisti) ili koriste Boga za svoje apsolutističke ciljeve (tj. postanu fanatični).

Na taj način se istinsko biće Boga iskrivljuje zemaljskim i vanzemaljskim interesima i ljudi gube svoju vezu (religio/joga) sa Bogom. Ljudi delimično nesvesno sopstvenom voljom treba da služe ne-božanskim ciljevima. Kojim silama služimo svojim zanimanjem, svojim plaćanjima, svojom potrošnjom, svojim slobodnim vremenom itd.?

Tipična odlika Kali-Juge, posebno religija u Kali-Jugi, je da se istinsko biće Boga, koji je apsolutan, zaklanja apsolutističkim shvatanjima.

Setimo se prvobitnog značenja apsolutnog: izvedeno od latinske reči absolutus, „nevezan; oslobođen“ (Particip perfekta glagola absolvere). Bog kao sveobuhvatna, „apsolutna“ realnost ujedinjuje sve relativno, a da sam ne bude vezan uz relativno. Tako glasi i vedska definicija Boga:

„Znaj, ja sam prauzrok i završetak svega materijalnog i duhovnog na ovome svetu. Nema istine iznad mene. Sve počiva na meni kao biseri na ogrlici“ (Bhagavad-Gītā 7.6–7).

„Ja sam izvor svih duhovnih [absolutnih] i materijalnih [relativnih] svetova. Sve emanira iz Mene. Mudre osobe, koje to savršeno dobro znaju, služe me sa ljubavlju i predanošću.” (Bhagavad-Gītā 10.8).

Drugim rečima: sveobuhvatno (Apsolutno) je izvor relativnog i obuhvata u sebi čiste, praiskonske oblike svih aspekata, koje nalazimo u relativnom svetu: ljubav, bezuslovnost i individualnost („nedeljivost“) večnih duša – svojstva, koja se u relativnom, materijalnom svetu reflektuju kao pohlepa, zavist i ego.

U tom svetlu postaje shvatljivo zašto u Božijoj kreaciji postoji „zlo“; ono je deo materijalnog dualiteta i postoji samo u materijalnom svetu.

U dualnost materijalnog sveta spadaju i uticaji lošeg i nasilnog u skladu sa zakonima karme. Ti uticaju odgovaraju Božanskim zakonima, ali ne Božijoj volji. Bog želi da se živa bića probude iz iluzije i posle napuštanja smrtnog tela (tj. posle smrti) vrate u duhovni svet. Jedinstvo, dakle, ne znači jednost (nestanak individualnosti), već jedinstvo sa Božijom voljom. „Neka bude volja tvoja!“.

Materijalni svet: dobrovoljni zatvor

Materijalni svet je kao senka duhovnog sveta i svako živo biće ima slobodu da izabere, gde želi da boravi. Dok god živimo u materijalnom svetu, stičemo iskustva o ekstremima dualnosti (radost i patnja, dobro i loše itd.) dok ne spoznamo da kao večna duša nismo deo prolaznosti.

Materijalni svet je takođe Božija kreacija, jer postojanje te kreacije dopušta svim živim bićima da primene svoju slobodnu volju i da izaberu gde žele da žive: u duhovnom svetu, u harmoniji punoj ljubavi sa celinom ili u materijalnom svetu, gde je moguće videti svoj ego u centru. Ta ego-centričnost znači da duše dobrovoljno izlaze iz jedinstva ljubavi sa Bogom, što za sobom povlači život u dualnosti. Za te duše Bog (na sanskritu: Višnu) stvara materijalni svet, jer to je mesto, gde je moguća iluzija ego-centričnosti.

Bog u sebi ujedinjuje materijalno i duhovno, ali materijalno se kategorički razlikuje od duhovnog. Pojmovi „materijalno“ i „duhovno“ opisuju dve večne energije, koje potiču od istog prauzroka, ali imaju različite funkcije. Sve individue imaju slobodu da izaberu materijalni ili duhovni život. Duhovni život znači da je čovek svesno povezan sa Bogom (joga). U materijalnom životu čovek je „oslobođen“ od Boga, to jest, čovek može razviti iluziju da je nezavistan od Boga.

Ali: Bog je svuda prisutan, morao bi svuda i uvek da bude vidljiv. Kako je onda moguće, ne videti sveprisutno? Tako što želimo da ga ne vidimo. Kada više ne želimo da vidimo Boga, Bog nam ispunjava tu želju – u materijalnom svetu. Jer samo tamo je na osnovu ego-principa ta iluzija moguća.

I tako se dobrovoljno nalazimo u jednom svetu, u kome žive bića, koja su manje ili više zaboravila Boga i sve drugo smatraju važnijim.

Ljubav – doživljaj sveobuhvatnog jedinstva

Ako sledimo isti tok misli, odjednom postaje jasno, kako se možemo osloboditi iluzije: time, što ćemo prevladati uticaj ego-principa – a to tako što više ne vidimo sebe u centru, već Boga, koji svakako već jeste u centru – i time, što se ponovo svesno uključimo u duhovnu realnost. To je dobrovoljni akt ljubavi. Čovek Bogu „mora“ dobrovoljno da se priključi. U tome se sastoji slobodna volja živih bića. Bog nikoga ne prisiljava da se odrekne neznanja, jer to neznanje samo dobrovoljno može da se napusti. Bog ne iznuđuje tu dobrovoljnost, jer je dobrovoljnost znak ljubavi, a ljubav je jedini „vladajući“ princip u duhovnom svetu.

Priključiti se Bogu znači, dobrovoljno prihvatiti princip duhovnog sveta: voleti Boga. Ako nekoga volimo, onda služimo ljubljenoj osobi, da bismo joj pričinili radost, a ne da bismo dobili nagradu. Ta nesebična ili tačnije rečeno ne-egoistična ljubav nalazi svoje savršenstvo u odnosu prema Bogu. U toj večnoj vezi čovek služi i pričinjava radost, a da ne misli na sopstvenu radost, jer obradovati Boga je najviša radost. Realnost te ljubavi se spoznaje kada se čovek oslobodi neznanja i lažnog ega.

Neke duše dobrovoljno biraju materijalni svet (da ne bi „morale“ da služe Boga), a druge dobrovoljno biraju duhovni svet (jer žele da služe Boga). Ta veza (joga) sa Bogom preko ljubavi se na sanskritu naziva bhakti. Bhakti-joga je, dakle, odlučujuća (igra reči ent-scheiden: odlučiti, ali napisano sa povlakom, na osnovu značenja delova izvedenice sugeriše značenje: ono što nas razrešava razdvojenosti): prevazilaženje odvojenosti od Boga, koju je živo biće samo odabralo.

Bhakti znači da se čovek odlučuje, da teži prirodnom, izvornom cilju (Bogu) i da povlači odgovarajuće konsekvence. Ne neka bude moja volja, ali i ne neka ne bude ničija volja, već, „Neka bude Tvoja volja!“

Na tom putu povratka poreklu postoje bezbrojni stepenici, čak i ako kod velikog broja stepenika cilj nije jasan na vidiku.

Karakteristična odlika te predskazane univerzalne religije novog doba će biti miroljubiv suživot svih tih stepenika uz međusobno dopunjavanje. To neće biti jedna licemerna filozofija „sve je relativno“, ali ni apsolutistička manipulacija masa u stilu religija Kali-juge.

Upravo danas, kada je poznato da je u mnogim religijama programiran zahtev preobraćanja, pa čak i mržnje i osvajanja svih pripadnika drugih konfesija, postaje jasno koliko je neophodno jasno razumevanje prave, „apsolutne“ religio: razumevanje zajedničkog cilja svih različitih puteva ka Bogu. Na taj način pada svaki apsolutistički zahtev i svetske religije moraju da se odreknu svoje svetovne moći. Zbog toga je upadljivo da sve one, uprkos neumoljivoj međusobnoj konkurenciji, imaju jednu zajedničku stranu: sve strahuju od „novog doba“ i žestoko propovedaju protiv njega!

Na osnovu priloženog članka postaje jasno zašto. Ova analiza počiva na najstarijim izvorima, koji su bezvremeno aktuelni, jer se istorija ciklično ponavlja.