Portal In
Deutsch English BCHS
Armin Risi
Duhovni filozof • pisac • predavač
Radikal umdenken – neue Wege und Weltbilder

Verovati i znati

šta to znači?

Stacks Image 343121

Armin Risi (2008)
Prevod: Jelena Aca (2010, izagranice.blogspot.com)

Da li je ezoteriji potrebna filozofija? Da, kaže Armin Risi (referent na našem kongresu krajem septembra 2008) i dodaje da je i današnjoj nauci potrebno filozofsko osvetljavanje, jer je mnogo toga, što se naziva naučnim, tek interpretacija i ideologija. U narednom članku, koji je svesno napisan donekle izazovno, je reč o pitanju, u kom vidu su danas vladajući pogledi na svet omeđeni i koje spoznaje nas mogu izvesti iz te ograničenosti – sa svim mogućnostima za naš život i za dobrobit čovečanstva na Zemlji, koje su povezane sa tim.

„Šta mogu da znam?“

Naše znanje nesumnjivo nije neograničeno. Spoznaja granica naše moći saznanja kao i mogućnosti da se izađe iz tih granica je u prvom redu zadatak filozofije. Imanuel Kant je na osnovu toga formulisao svoja poznata četiri osnovna pitanja filozofije:
1. Šta mogu da znam?
2. Šta treba da učinim?
3. Čemu smem da se nadam?
4. Šta je čovek?

(Logik, IX 25)
Naizgled bezazlenim pitanjem „Šta mogu da znam?“ Kant je sipao ulje u vatru prosvetiteljstva, relativirajući time u prvom redu apsolutističke zahteve religija ali i apsolutističke zahteve nauke. Znanje, kako religiozno tako i naučno, mora da bude ispitano: Šta je zaista dokazano? Šta su činjenice? A šta je interpretacija? Odgovor na ova pitanja je osnova za jedno diferencirano znanje, koje je svesno sopstvenih granica i koje istovremeno ukazuje na to, gde postoje nove mogućnosti za posmatranje i interpretaciju. Kant citira poziv latinskog pesnika Horacija: Sapere aude! „Usudi se da znaš!“ Ili u donekle proširenom Kantovom prevodu:
„Imaj hrabrosti da se poslužiš svojim sopstvenim razumom!“

Verovati i znati

I danas se često kaže: „Bolje je znati nego verovati, jer verovati znači ne znati.“ Koliko god mudro ova izreka zvučala, ona je površna i iskrivljuje istinsko značenje „verovanja“ i „znanja“. U ovoj izreci se polazi od toga da „verovati“ jednostavno znači „naslućivati“ ili „nešto slepo smatrati tačnim“.

„Verovati znači ne znati.“ Ovo je tipičan slogan racionalista. I ti isti racionalisti kažu: „Verujem samo u ono što vidim.“ Time odaju da sami takođe veruju i to u svoje opažanje čulima i intelektualni kapacitet. I još više: Oni ne veruju samo u ono što vide. Oni vide samo ono u šta veruju!

„Verovati“ znači: usvojiti jedan određeni pogled na svet, na osnovu koga čovek posmatra i interpretira svet. Verovanje prethodi znanju! Verovanje određuje, šta „znamo“. Verovanje je jedno a priori prihvaćeno usmerenje svesti. To važi za religije (i ezoteriju) isto kao i za nauke i znanje vezano za svakodnevnicu, kao što će to pokazati dole navedeni primeri.

Možda iznenađujuća spoznaja, da ljudi vide samo ono u šta veruju, prilikom bližeg razmatranja biva očigledna: u našem svetu, u našem Univerzumu i sa one strane svih Univerzuma postoji neograničeno mnogo aspekata, oblika i informacija i mi ih ne možemo sve znati, čak ni biti svesni njihovog postojanja. Koje informacije i perspektive ćemo percipirati, a onda i shvatiti ozbiljno, zavisi od našeg pogleda na svet i sa time povezanim interesovanjem i našom otvorenošću. Koliko često ljudi na neku neuobičajenu informaciju odmahnu rukom i kažu: „Glupost!“ „To ne može biti!“ „Teorija zavere!“ „Ovaj umišlja nešto!“ itd.

… što verujemo da znamo

Naše verovanje određuje šta znamo odn. šta verujemo da znamo – za taj osnovni princip bih želeo da navedem dva primera, jedan poznat čitavom svetu, a drugi iz oblasti nauke.

Prvi primer je potresao svet. Čitav svet je video kako se 11. septembra 2001. ruše oba tornja Svetskog trgovinskog centra u Nju Jorku. Uvek iznova je pokazano i rečeno da su se tornjevi srušili zbog udara aviona. Kritički, nezavisni istraživači i novinari su odmah sagledali nelogičnosti, ali njihovi glasovi su prigušeni, jer je ogromna većina verovala da je videla ono što je rečeno. Pri tome su videli, kako se dva tornja visoka 412 metara za 10 sekundi urušavaju do temelja. Drugim rečima, tornjevi su se srušili brzinom slobodnog pada, što opet znači: otpor svih čeličnih stubova i podupirača od gore do dole je bio jednak nuli! A popodne istog dana se u roku od 7 sekundi odjednom srušila još jedna višespratnica Svetskog trgovinskog centra, WTC7 sa 47 spratova: ponovo brzinom slobodnog pada. A u tu zgradu nije uleteo avion.

Šta smo u stvari videli? Šta smo verovali? A šta znamo? Naše verovanje određuje šta vidimo – i ne vidimo …

Materijalistički pogled na svet

Drugi primer potiče iz nauke. Naučno je navodno dokazano, kako se stalno tvrdi, da je čovek nastao evolucijom životinja i da su prve žive ćelije na Zemlji nastale slučajno iz anorganske materije. Svako, ko u to ne veruje, se naziva „srednjovekovnim“ i „nenaučnim“, da, čak „neprijateljem nauke“.

Činjenica jeste: Postoje fosili izumrlih i danas još postojećih biljaka i životinja. Postoje anatomske i genetske sličnosti između različitih tipova tela u biljnom i životinjskom carstvu. Postoje izvesne paralele u obrascima ponašanja između životinja i ljudi.

Pitanje je: na osnovu kog pogleda na svet interpretiramo ove činjenice? Teorija evolucije je jedna interpretacija na osnovu pogleda na svet materijalizma. Ljudi sa materijalističkim (ili ateističko-ezoterijskim) pogledom na svet ne mogu da zamisle ništa drugo do evoluciju, iako ona ni u kom slučaju nije potkrepljena činjenicama. Ne postoji ni jedan jedini uverljivi model, koji bi makar teoretski mogao da pokaže, kako se jednoćelijske životinje razvijaju u višećelijske, mekušci u kičmenjake, ribe u amfibije, amfibije u reptile i reptili u ptice i sisare. Kako bi na primer izgledao jedan primerak, sposoban za život, koji bi bio 50% reptil, a 50% sisar? Da takav primerak nastane slučajnom mutacijom gena, je nemoguće, a čak i kada bi nastao, bio bi eliminisan prirodnom selekcijom ili ne bi mogao da se razmnožava, jer bi to podrazumevalo da slučajno nastane isti takav, jedinstveni primerak suprotnog pola.

Međutim, ukoliko čovek veruje u ovu interpretaciju, on odjednom misli da svuda vidi „evoluciju“, iako činjenično ništa ne ukazuje na nju. Čak i u razvoju ljudskog embriona bi čovek želeo da vidi rekapitulaciju evolucije: na početku „škrge“, pa „rep“ i najzad „krzno“. Te pogrešne interpretacije su odavno osporene, ali u današnjim udžbenicima se i dalje rado navode „specifične embriološke odlike“ kao (navodni) dokazi za teoriju evolucije.

Iste činjenice se mogu i sasvim drugačije interpretirati i objasniti, ali za to bismo morali da sagledamo svet drugačijim očima.

Otvorenost za nova objašnjenja

I u ezoteriji se uvek iznova čini pokušaj, da se da spiritualno objašnjenje teorije evolucije, jednostavno zbog toga što se u tu teoriju veruje i što se ona nikada ne ispituje. Pri tome bi provera bila veoma potrebna, ako pogledamo konfesionalnu veru koja stoji iza te teorije.

Tek veoma retko je neki naučnik tako jasno izrazio ovo konfesionalno verovanje kao čuveni genetičar prof. Richard Levontin u jednom članku, objavljenom 9. januara 1997. u časopisu „New York Review“:
„To [danas preovlađujuće empirijsko samoograničavanje nauke] počiva na jednoj ranije preuzetoj obavezi, naime, obavezi materijalizma. Ne da nas metode i institucije nauke na bilo koji način prisiljavaju da prihvatimo materijalističko objašnjenje fenomena sveta. Naprotiv, mi smo na osnovu našeg a priori [unapred] donetog osnovnog opredeljenja za materijalizam prinuđeni da razvijemo istraživačke metode i koncepte tumačenja, koji su ograničeni na materijalistička objašnjenja. Pri tome ne igra nikakvu ulogu, koliko ona protivureče intuiciji neupućenih [neposvećenih] ili da li im izgledaju zagonetna. Na osnovu toga je materijalizam apsolutan, jer mi ne možemo dopustiti da se čak i odškrinu vrata za ulazak nekog Boga.“
Prof. Levontin ovde kaže, da naučno znači imati materijalistički pogled na svet i da sve ono, što nije materijalističko nije ni naučno i time ne može biti ni istinito. Pri tome je dovoljno pošten da kaže da nauka ni u kom slučaju nije prinuđena na takvu materijalističku orijentaciju.

Ni materijalistička teorija evolucije ni u kom slučaju nije obavezna, čak nije ni logična niti poštena, jer ona može da postoji samo „zahvaljujući“ potiskivanju odn. banalizovanju bezbrojnih fenomena života. Možda je sve bilo sasvim drugačije: ribe nikada nisu postale amfibije, amfibije nikada nisu postale reptili, reptili nikada sisari, niži sisari nikada ljudi. Ako razmotrimo perspektivu duhovnih svetova i bića, na horizontu našeg pogleda na svet se odjednom pojavljuju nove mogućnosti.

I tu se susreću staro znanje i najnovija saznanja. Bezvremeno znanje se može izraziti starim jezikom misterija kao i jezikom kvantne fizike. To ipak ne znači da je moderna fizika bliža istini nego škole misterija. Jer i kvantna fizika se može interpetirati materijalistički i monistički (vidi „Bleep“), jer kvantna fizika istraživanjem beskraja vremena i prostora u najboljem slučaju stiže do „obale“ večnosti, ali ne dalje, jer njena sredstva ne mogu da vode dalje. Šta ako bi život bio princip večnosti (bezvremensoti i besprostornosti) a ne materije?

Znanje u skladu sa zakonom rezonance

„Znanje“, dakle, nije neka nezavisna „istina“, već zavisi od mnogo faktora, pre svega od našeg verovanja. To znači, da je naš pogled na svet taj koji određuje, šta ćemo videti i znati i pre svega određuje, koliko će ograničeno ili neograničeno biti naše znanje. Kako je to formulisao nemački pesnik Fridrih Helderlin (Friedrich Hölderlin, 1770 – 1843) u jednoj pesmi:
U Božansko veruju samo oni,
koji su to i sami.
Šta je istina, se svakako može spoznati, jer je apsolut po definiciji sveobuhvatan i savršen. A savršeno je takvo, da nije samo nesaznatljivo i nerazumljivo, već i saznatljivo i razumljivo, jer bi „mu“ inače nešto nedostajalo, naime, aspekat saznatljivosti i razumljivosti.

Mi vidimo ono u šta verujemo. I time stvaramo svoju sliku o svetu i svoj svet – svoju realnost. Kada je naša realnost stvorena time u šta verujemo, iz toga sledi da možemo da stvorimo samo ono u šta verujemo. Ako vidimo Boga ne samo kao energiju, već kao apsolutno Sopstvo i Svest (sa ljubavlju i voljom), tada to može pomerati planine, tada se dešavaju čuda.

Da je materijalistička i ateističko-monistička slika o svetu tačna, tada ne bi smelo da bude čuda. Ipak, čuda postoje: čudesna isceljenja, čudesna uslišenja molitvi. Najzad, svako živo biće, svaki cvet, svaki insekt itd. i na kraju svaki čovek je čudo – i materijalističke teorije ne mogu da utvrde poreklo tog čuda.

Isus je rekao:
„Blaženi su oni, koji ne vide, a ipak veruju!“ (Jov 20.29)
Danas bismo morali da kažemo: „Blaženi su oni, koji vide i makar tada poveruju!“

Čudo stvaranja

Svaka biljka, svaka životinja i svaki čovek je izraz života, oblik, koji se ne može objasniti samo materijalnim (telesnim) datostima. Ako neko želi da govori o životu, a da ne spominjemo poreklo života i čoveka, nije dovoljno da završi samo intelektualnu, teoretsku obuku, već je potrebno da praktično istraži sopstvenu svest. To je bio slučaj ranije, u školama misterija, gde su adepti učili da uđu u duboku meditaciju, vežbali ovladavanje telom i duhom, izvođenje astralnih putovanja i slično. U najmanju ruku tokom doživljaja astralnog putovanja onaj, kome je to iskustvo za to bilo neophodno, zna da nije materijalno biće i da svest ne zavisi od mozga. Višim mističnim uvidom i objavom čovek spoznaje multidimenzionalnost kosmosa do prvog, najvišeg bića svetlosti, stvaralačkog božanstva unutar Univerzuma, koje se na sanskritu naziva Brahmā, na grčkom (između ostalog) Hristos. Sa one strane svih Univerzuma, koji se uvek iznova stvaraju i nestaju, postoji apsolutno, svesno Sopstvo (stvaralački apsekt Boga, na sanskritu Višnu). Višnu, opisano na način kako su to videli vedski vidovljaci, udiše i izdiše Univerzume uvek iznova, pri čemu su Univerzumi na početku „u obliku semena“ i šire se pri izdisaju, da bi pri udisaju ponovo prešli u kontrakciju. Danas i kvantna fizika koristi ovu sliku iz vedske kosmogonije, a neki autori je i konkretno citiraju.
„Sve zavisi od fokusa svesti. Svaka kreacija počinje energijom svesnih misli: stvoreni Univerzum počinje snagom misli Brahmana, a sveukupnost Univerzuma je energija sveobuhvatne svesti (Višnu). Svest nije proizvod materije, već upravo obrnuto: materija je proizvod svesti, svesti Boga! Na početku ne stoji veliki pra-prasak materije, već pra-poreklo svesti. Sve konačno proizilazi iz Božije svesti. Materija kao multidimenzionalna energija je proizvod Božije svesti. Kakve specifične oblike će materija uzeti, zavisi ipak od svesti individualnih duša. To znači, njihova svest je neposredni uzrok svih prolaznih predmeta i okolnosti, koje nastaju od materije. U tom smislu mi svi stvaramo sopstveni realitet.“ (Armin Risi: Unsichtbare Welten tj. Nevidljivi svetovi, 5. izdanje, 2008. str. 237).

Duhovno prosvetiteljstvo

Bhagavad-Gītā, jedan od najvažnijih spisa Indije, kaže u vezi sa time:
„Duhovno znanje primaš predanošću, pravim pitanjima i praktičnom službom (primenom). Samoostvarene duše mogu da objave ovo znanje, jer su videle istinu.

Ako na taj način primiš pravo znanje, nikada nećeš pasti u iluziju, jer ćeš kroz to znanje videti da su sva živa bića Ātmā (večne spiritualne duše) i time deo Mene, Sveprisutnog.“ (4.34–35)
Spiritualnim znanjem spoznajemo: znanje zavisi od svesti. Sve je svest, svest je energija i tamo, gde usmerimo svoju svest, tamo usmeravamo svoju energiju i aktiviramo naš subjektivni realitet, našu sliku o svetu, sa odgovarajućim (malim ili velikim) znanjem. Znanje, dakle, nije objektivno, već je uvek simptom, rezultat jednog uzroka, a taj uzrok (igra reči Ur-Sache: „ur“ – prefiks sa značenjem nečeg pra-, „sache“ – stvar, prim. prev.) – naša svest i Božija svest, jer mi smo uvek delovi Boga.

Kako to pokazuju primeri u ovom članku, ova razmatranja nisu samo filozofska igrarija ili duhovni luksuz, već pitanja od egzistencijalne važnosti pre svega u vremenu transformacije, kada sve senke treba da budu osvetljene.

Ovim zatvaramo krug, vrativši se na početak ovog članka. Tamo je citiran Kant uz napomenu, da je tada trajalo doba prosvetiteljstva. Ipak, pravo doba prosvetiteljstva je danas, doba duhovnog prosvetitetljstva sa svime, što u to spada, počevši od prevazilaženja globalnih svakodnevnih programa razvojem duhovnog znanja i moći rasuđivanja.

Sapere aude
„Usudi se da znaš!“